Poslednja među plemenitim istinama — plemeniti osmostruki place — sadrži preporuke za oslobađanje od naše nesreće i za izbavljenje, jednom zauvek, iz bolnog i zamornog kruga rađanja i umiranja (samsara) u kojem se — zahvaljujući sopstvenom neznanju (aviđđa) četiri plemenite istine — vrtimo tokom nebrojenih eona. Plemeniti osmostruki place jeste sveobuhvatan praktičan vodič za razvijanje onih korisnih kvaliteta i veština u ljudskom srcu koje treba negovati kako bi sledbenik stigao do krajnjeg cilja, konačne slobode i sreće nibbane. U praksi, Buda je svoje sledbenika podučavao plemenitom osmostrukom putu u skladu sa “postupnim” sistemom treninga, započinjući sa razvijanjem sile, ili vrline (ispravan govor, ispravno delovanje i ispravan život, što je sažeto u praktičnu formu kroz pet pravila morala).
Sve ove kategorije intuicije prevazilaze spoznaju rascepljenu na subjekt i objekt. Značaj ovakvih iskustava za issue zen-budizma razjasniće se kasnije, razmatranjem zena.)
Sam sam sebi stranac, pa su mi u istoj meri i svi drugi strani. Odvojen sam od ogromnog područja ljudskog iskustva, te ostajem i dalje krnjutak čoveka, bogalj, koji doživljava samo mali deo onog što je — u njemu i u drugima — stvarno.
Aristotel je tvrdio da je »nemoguće da jedna stvar istovremeno pripada i ne pripada istoj stvari i u istom pogledu . . . ovo je najsigurnije načelo.«
Pri tome se zbog ranijeg prelaska japanska vađrajana zasniva samo na starijim tekstovima dok tibetanska tradicija prenosi cjeloviti tantrički korpus, a konstantno do danas razvija i nove inačice kroz doktrinu sakrivenih učenja (u fizičkom ili duhovnom svijetu) koje odabrani mogu u bilo kojem trenutku ponovno otkriti i time započeti novu (ili s gledišta vjere rekonstruirati staru) duhovnu praksu i tradiciju. Osim u Tibetu i Japanu raširena je i u Mongoliji, Butanu, Nepalu te manjinski u Kini i Rusiji.[1]
Ona su i danas jedan od najstarijih tekstualnih izvora budizma i svjedoka razvoja zajednice. Redovnička je zajednica do današnjih dana u većini budističkih kultura ostala temeljem i čuvarem religije.
Budizam se ponekad naivno kritikuje kao “negativna” ili “pesimistična” religija i filozofija. Jer ipak (tvrde ovakvi kritičari) život nije sav patnja i razočarenje, već on nudi mnoštvo uživanja i sreće. Otkud onda ta pesimistička budistička opsednutost nezadovoljstvom i patnjom?
Sve do kraja 19. veka, za učenje theravāde se malo znalo izvan južne i jugoistočne Azije, gde je ono cvetalo tokom dva i po milenijuma. U twenty. veku, međutim, Zapad je počeo da uočava theravādsko jedinstveno duhovno nasleđe i učenje o probuđenju. U poslednjim decenijama ovo interesovanje je neprekidno raslo, dok su različite škole unutar theravāde osnivale na desetine manastira širom Evrope i Severne Amerike.
To su: direktno zapažanje i izravno logičko zaključivanje. Kao vjerodostojni izvori spoznaje ne priznaju se metafizička objava, autoritet, indirektno logičko zaključivanje i analogija.
Sva su ljudska bića već prosvetljena. Svi su bude po svojoj prirodi. Meditativni napor i nije ništa drugo nego sam akt budin.[eleven]
Nakon probuđenja, prvo je otišao u Varanasi, da bi onoj petorici prosjaka s kojima je živeo tokom šest godina asketskog života, u Jelenjem parku održao svoju prvu besedu o četiri plemenite istine; ona je postala poznata kao „Beseda o pokretanju točka darme“. Saslušavši Sta je Zen Budizam?! ga i poverovavši mu, postali su njegovi prvi sledbenici. Posle prve propovedi, zajednica obraćenih spektakularno je rasla, privlačeći sveštenike, kraljeve i askete. Narednih 45 godina Buda je propovedao po severoistočnoj Indiji. Indijski budizam, zajedno sa drugim rastućim asketskim pokretima, bio je izazov samodopadljivom i stratifikovanom induskom društvu.[13]
Na drugom stupnju, više ne sledi slepo čak ni primer dobrih ljudi. Žudno ište razumnu pouku, pobožan savet, svetu mudrost. Leđa okreće čoveku, a lice — Bogu: napuštajući majčino krilo, smeši se svom nebeskom Ocu.
Kada je jedan učenik zaboravio da pozvoni gong jer se zagledao u devojku koja je prolazila, Ekido ga je pretukao štapom, tako da je ostao na mestu mrtav. Zen tradicija u potpunosti pravda ovaj događaj, a nakon ubistva je navodno došlo do probuđenja deset učenika u tom manastiru.[16]
Potpuno ostvarenje treće plemenite istine otvara place ka Nibbani (sanskrit: nirvana), transcendentnoj slobodi koja predstavlja konačni cilj čitavog Budinog učenja.